НАЈМЛАЂИ СТРАДАЛНИЦИ НАТО АГРЕСИЈЕ: 79 дечјих жртава за 78 крвавих дана.
Подсећање на време када су, пре две деценије, бомбама убијани и мали анђели. У дневнику незаборава и опомене „вечерње Новости“ у споменик на Ташмајдану уписале и редни број смрти.
Бомбе су им прекинуле загрљај са родитељима. Јединим уточиштем,последњу топлину. Пресекле први додир младалачке љубави и први пољубац. Прву сетву девојчице на очевој њиви. Игру на мосту. На путу до школе. У купатилу, погодиле малену Милицу Ракић.
Зауставиле смех и радост детињства у подруму Милића, једне обичне сурдуличке куће. Отргле цурицу од мајке која ју је на свет донела после осам месеци борбе да у колевци заљуља једино потомство.
Пројектили су их зауставили и у повратку кућама. То су албанска деца, заувек заустављена у селу Кориша, код Призрена. У Приштеини, под рушевинама, у првим данима НАТО агресије, убијено је троје малишана турске породице Гаши: Дениза (5), Реа (7), Деа (9). Три девојчице, нађене су под рушевинама, у наручју родитеља.
Ова, деца турске породице Гаши била су и прве жртве НАТО агресије која је почела 24. марта 1999. године. Репортери „Новости“ били су тада у Приштини. Рушевине још нису биле рашчишћене. Рођаци и родбина убијене деце сами су, рукама, подизали греде и трагали за децом. Ужасне су то успомене. Ожиљци с којима живимо. И, с којим ћемо живети.
Било је то 7. априла 1999. године. А четири дана касније, у Мердару, убијена је девојчица Бојана Тошовић. Имала је само једанаест месеци. Нашли су је у загрљају оца Божине. Тата је покушавао да телом спасе своју цурицу.
Дан после, у бомбардовању међународног воза на мосту у Грделичкој клисури, заустављено је детињство шестогодишњег Бранимира Станијановића из Алексинца. Слике ужаса уписане су у меморију спасилаца који су прикупљали спржено тело дечака.
Дајана и Стефан Павловић
Породица Станијановић, после ове трагедије, није се оглашавала. У рањену душу закопала је, вечно, и приче и слике.
Несрећи, којој се нико није надао, није било краја. Редни број смрти није стао у Грделичкој клисури. НАТО пројектили су, 14. априла, погодили избегличко „Мајино насеље“, код Ђаковице, у коме су уточиште нашле избеглице из Хрватске. Оне избеглице које су, од Шида у возу који није стајао до Косова Поља, транспортоване да се збрину у Метохији. У баракама, вечном уточишту, убијени су Иван Иванчић (7) и Марко Ивановић (3). У истом дану, под истим бомбама, смрт је стигла дечицу Адема Мунчаја и Арту Лугић из Ђаковице.
Бомбе нису бирале ни по националности ни по вери. Бол родитеља за изгубљеном децом је – бол који нема меру. Бол – непребол. Тако нам је говорио Александар Митић из Рибинца код Врања, отац убијене Ирене (15).
– Немам снаге ни реч, више, да изустим. Коме је сметало моје дете које је изашло на њиву да засеје кукуруз. Коме?
Анка и Боро Стојановић из Врања, сав ужас који су доживели после смрти своје Милице, којој су у дванаестој години живота прекинути сви младалачки снови и планови, описали су у неколико реченица:
– Дуго смо чекали ово дете, осам месеци је Анка одржавала трудноћу како бисмо имали потомство… Кога да тужимо, с ким да се судимо? – говорили су нам.
Владимир и Миљана Милић и Миодраг Младеновић
Иренина последња сетва није била и последња дечја жртва у налетима НАТО бомбардера. Који дан, после, у селу Солдерце код Врања убијен је Далибор Тасић (14). Једино дете Србољуба Тасића.
Враћамо сећање, 19. април 1999, кућа породице Ракић у Батајници. Врисак и јаук Душице и Жарка. Када је њихов дом погодио пројектил, своју цурицу, трогодишњу Милицу, подизали су у наручје, а она им је у наручју издахнула.
– Ни да опростимо, ни да преболимо, ко још разуме наш бол, живимо у живим ранама – говорили су Ракићи. Тако говоре и сад, две деценије после НАТО бомбардовања.
Ко да заборави онај мај и једанаести дан по реду, деведесет девете. Тада су на мосту у Владичином Хану, у првом пољупцу, убијени матуранти гимназије Милан Игњатовић (17) и његова девојка Гордана Николић. Милан је желео да студира право у Крагујевцу. Гордана је желела да га следи. Њихови родитељи, у потресном писму „Новостима“, испричали су да су ово двоје младих људи били део – две породице. И, те породице су зауставиле будућност на том мосту, на којем су они неговали своју љубав.
– Нема речи, нема снаге за оптужбе, ми смо свој бол закопали и он нас разједа. Изнутра разједа, а ми смо остали да сведочимо – преузимамо део тог потресног писма.
Бранислава Павловић, мајка Дајане (5) и Стевана (
, супруга Владимира Павловића, која је ове своје најдраже 26. маја изгубила у једном трену, неколико минута иза поноћи – никада није имала потребу да било шта каже о страдању своје деце и супруга. Не, јавно. Остало је њено сведочење: „Децу смо из Београда повели у Раљу код Сопота, мислили смо да ће тамо бити сигурнији. Нисмо добро проценили. Ужасно је то кад из рушевина израњају њихове играчке, Стефанов бицикл, а деце нема“…
НАТО бомбе, четири дана после, убиле су на мосту у Варварину Сању Миленковић, ђака Математичке гимназије, а њој су сви предвиђали олимпијске висине у науци којој је, од првих ђачких дана, била посвећена. Сутрадан, у бомбардовању Новог Пазара, под бомбама је заустављено детињство двогодишњег Марка Симића, а на путу према школи убијен је Марко Роглић (14). Марков отац Вукомир Роглић, новопазарски учитељ, написао је сину посвету: „Он је имао свој свет, у том свету није било места за ракету. Живот мог детета је био такав, да је живео живот у брезовим шумама, са патуљцима играо жмурке, брао капи кише, кад поветарац брезу зањише, а мислио је да бреза плаче… Умео је фудбалском лоптом да додирне облаке, кад нема птица – на чуђење дечака и девочица. И прво писмо је написао. Оно, које шапуће љубав… Одговор је стигао касно“.
Бол: Милица Ракић, Оливера Максимовић, Мирослав Кнежевић, Јулијана Брудар, Сања Миленковић, Гордана Игњатовић, Милан Николић, Марко Роглић, Далибор Тасић, Ирена Митић, Марко Симић, Милица Стојановић и Драгана Димић
Да ли је имао ко, а мало их је преживело, у избегличкој повратничкој колони Албанаца који су се враћали кућама, у село Коришу код Призрена, да посведочи, а породицама Бахрије Ахметаја и Рамадана Хасанија убијено је шеснаесторо деце од две до седамнаест година.
Споменик, „Незаборавник“, који су „Новости“ подигле овој деци, именованој и неименованој, спојио је све невине, дечје жртве. Најболније жртве. А било их је 79, колико је уписано на споменику. Толико, за 78 крвавих дана бомбардовања.
СКЛОНИЛИ СЕ ИЗ ПРИШТИНЕ И ПОГИНУЛИ
ПОД рушевинама од НАТО пројектила у Сурдулици 27. априла заувек је заустављено детињство Миљане Милић (15), њеног брата Владимира (12) и рођака Миомира Младеновића (14). Истог дана убијена је Драгана Димић (3), девојчица из Липљана. А, у Мурину, где су уточиште потражила деца из Приштине, убијени су Јулијана Брудар (10), Оливера Максимовић (12) и њихов рођак Мирослав Кнежевић (13).
СПОМЕНИК „Незаборавник“ који су „Новости“ са својим читаоцима подигле у Ташмајданском парку, белег је за сву настрадалу децу током 78 дана НАТО бомбардовања. Споменик је, свих протеклих година, постао зборно место туге. Неки родитељи, који су у пролеће деведесет девете изгубили децу, и данас долазе да нађу утеху испред овог споменика у коме су, у лику Милице Ракић, имена свих наших Милица. А, стихови уписани, на српском и енглеском, као порука и опомена, реквијем су свим нашим Милицама.
Драган Станојевић